kako da budemo podrška, a ne pritisak
Dragi roditelji,
Kada dete počne da trenira košarku, roditelj često želi isto što i trener – da dete napreduje, da bude uspešno, da pobeđuje i da jednog dana možda napravi nešto veliko u sportu.
Međutim, postoji jedna veoma važna stvar koju nikada ne smemo da zaboravimo:
Dete se bavi sportom zbog sebe, a ne zbog roditelja.
Košarka treba da bude mesto na kojem dete uči, razvija se, druži, greši, pokušava ponovo, stiče radne navike i samopouzdanje. Pobede i medalje jesu lepe, ali nisu najvažnija stvar koju dete može da ponese iz sporta.
Roditelji imaju ogromnu ulogu u tome kakav će odnos dete izgraditi prema sportu. Zato je važno da budemo svesni svog ponašanja.
1. Tribine nisu mesto za trenerski posao
Jedna od najčešćih grešaka roditelja jeste potreba da tokom utakmice vode dete sa tribina.
„Dodaj!“
„Šutni!“
„Vrati se!“
„Šta radiš?!“
„Trči!“
„Ne tako!“
„Sudija, faul!“
Dete tada, umesto da razmišlja o igri, počinje da razmišlja o tome ko šta viče sa tribina.
Na terenu treba da postoji jedan trener.
Roditelj nije pomoćni trener sa tribina.
Detetu je mnogo korisnije da čuje: „Bravo!“, „Hajde!“, „Nema veze, idemo dalje!“, nego deset različitih instrukcija tokom utakmice.
Posebno je važno da roditelji ne komentarišu svaku grešku. Ako dete promaši šut, izgubi loptu ili napravi loš pas, ono je toga gotovo sigurno svesno. Ne treba mu još jedan podsetnik sa tribina.
Greška je deo učenja.
Ako dete napravi grešku i pogleda ka tribinama, a tamo vidi razočaranje, ljutnju ili kritiku, vremenom će početi da se plaši greške. A dete koje se plaši greške teško može da postane slobodan i kreativan sportista.
2. Ne komentarišite sudije
Deca veoma brzo preuzimaju ponašanje odraslih.
Ako roditelj tokom utakmice vređa ili omalovažava sudiju, protivničkog igrača, trenera ili roditelje protivničke ekipe, dete dobija poruku da je takvo ponašanje normalno.
Nije.
Sudija može da pogreši. Trener može da pogreši. Igrač može da pogreši. Roditelj može da pogreši.
Ali utakmica dečjeg uzrasta nije mesto za dokazivanje ko je u pravu.
Pokažimo deci kako se ponaša kada se ne slažemo sa nekim.
To je mnogo važnija životna lekcija od bilo kog rezultata na semaforu.
3. Ne razgovarajte sa detetom posle utakmice samo o košarci
Jedno od najvažnijih pitanja koje roditelj može da postavi posle utakmice nije:
„Koliko si dao poena?“
Nije ni:
„Zašto nisi više šutirao?“
A posebno nije:
„Kako si mogao onako da odigraš?“
Probajte nešto jednostavnije:
„Jesi li uživao?“
„Kako si se osećao?“
„Šta ti je danas bilo najlepše?“
„Šta si naučio?“
Detetu treba da bude jasno da njegova vrednost ne zavisi od toga da li je danas postiglo 20 poena ili nijedan.
Danas može da bude najbolji igrač. Sutra može da odigra loše. Prekosutra može da sedi na klupi.
Ali u očima svojih roditelja mora da ostane isto dete koje vole i podržavaju.
4. Sport nikada ne bi trebalo da bude kazna
Veoma je važno da roditelji ne koriste trening kao sredstvo kažnjavanja.
„Ako dobiješ lošu ocenu, nema treninga.“
„Ako ne poslušaš, ne ideš na utakmicu.“
„Ako nisi sredio sobu, nema košarke.“
Na prvi pogled ovo može delovati kao normalna kazna. Međutim, postoji problem.
Ako detetu oduzmemo sport kao kaznu, šaljemo mu poruku da je sport privilegija koju može da izgubi kada pogreši, umesto da bude zdrava i važna aktivnost u njegovom životu.
Naravno, postoje situacije kada dete zbog ozbiljnog problema mora da snosi posledice. Roditelj treba da postavlja granice i da vaspitava dete.
Ali nije dobro da košarka postane valuta za kažnjavanje.
Ne treba:
„Ako budeš dobar, ići ćeš na trening.“
Bolje je:
„Trening je tvoja obaveza, a problem koji imamo rešićemo na drugi način.“
Sport treba da bude nešto što dete povezuje sa radom, odgovornošću, druženjem i zadovoljstvom – ne sa strahom.
5. Nemojte kroz decu ostvarivati svoje neostvarene snove
Ovo je možda najteža tema za roditelje.
Neki roditelji su nekada želeli da budu sportisti.
Neki su trenirali, ali nisu uspeli.
Neki nikada nisu dobili priliku.
Neki su oduvek želeli da njihovo dete bude ono što oni nisu mogli da budu.
I tu počinje problem.
Dete tada više ne igra zbog sebe.
Počinje da igra da bi zadovoljilo roditelja.
„Moraš da budeš najbolji.“
„Moraš da igraš ozbiljno.“
„Moraš da budeš bolji od njega.“
„Ti možeš mnogo više.“
„Ja znam da ti možeš.“
Sve ovo može zvučati kao motivacija, ali kada se stalno ponavlja, dete može početi da oseća da nikada nije dovoljno dobro.
Dete nije projekat roditelja.
Nije produžetak njegovih ambicija.
Nije prilika da roditelj popravi ono što u svom životu nije ostvario.
Dete ima pravo da voli košarku na svoj način.
Možda neće postati profesionalac.
Možda neće igrati za reprezentaciju.
Možda neće biti najbolji igrač u generaciji.
I to je potpuno u redu.
Ako kroz sport postane odgovorna, disciplinovana, poštena, vredna i samostalna osoba – sport je već uradio ogroman posao.
6. Nemojte porediti svoje dete sa drugom decom
„Vidi kako on trenira.“
„On je mlađi od tebe, a bolji.“
„Zašto ti ne možeš kao on?“
Ovakve rečenice retko pomažu.
Svako dete ima svoj tempo razvoja.
Neko ranije poraste.
Neko kasnije.
Neko je fizički razvijeniji.
Neko je koordinaciono napredniji.
Neko je samouvereniji.
Neko je talentovaniji u određenom trenutku.
Ali razvoj deteta nije trka na 100 metara.
Najvažnije poređenje jeste dete sa samim sobom.
Da li je danas bolje nego pre šest meseci?
Da li bolje kontroliše loptu?
Da li bolje razume igru?
Da li više poštuje saigrače?
Da li je odgovornije?
Da li ne odustaje kada mu nešto ne ide?
To su prave pobede.
7. Ne tražite od trenera da vaše dete igra više zbog vas
Roditelj treba da veruje treneru ili da, ako nema poverenja, otvoreno razgovara sa njim.
Ali pritisak:
„Zašto moje dete ne igra?“
„Zašto on igra više?“
„Moje dete je bolje od njega.“
„Zašto moje dete nije starter?“
može napraviti ogromnu štetu.
Trener mora da donosi odluke koje smatra najboljim za ekipu i razvoj igrača.
Dete treba da nauči da se mesto u timu ne dobija pritiskom roditelja, već radom, ponašanjem, zalaganjem i napretkom.
Ako dete sedi na klupi, to ne znači da je loš igrač.
Ako ne igra završnicu utakmice, to ne znači da ga trener ne voli.
Ako nije kapiten, to ne znači da nije važno.
Sport će detetu mnogo puta u životu reći „ne“.
Ako ga naučimo da se sa tim nosi dok je malo, napravili smo za njega ogromnu stvar.
8. Kod kuće ne budite drugi trener
Dete već ima trening.
Ima trenera.
Ima svoje zadatke.
Ima školu.
Ima obaveze.
Kod kuće mu je najčešće potreban roditelj, a ne još jedan trener.
Ne mora svaki put nakon treninga da sluša analizu.
Ne mora da objašnjava zašto je izgubio loptu.
Ne mora da polaže račun za svaki šut.
Ponekad mu je dovoljno da čuje:
„Video sam koliko si se trudio.“
To je često mnogo vrednije od deset minuta kritike.
9. Naučite dete da poštuje rad
Roditelj treba da pohvali trud, a ne samo rezultat
Umesto:
„Bravo, dao si 15 poena!“
probajte:
„Bravo, video sam koliko si radio na treningu.“
Umesto:
„Pobedio si!“
recite:
„Svidelo mi se što nisi odustao ni kada nije išlo.“
Tako dete uči da se vrednost rada ne meri samo rezultatom.
Jer u sportu, kao i u životu, nekada ćete raditi najbolje što možete – i ipak izgubiti.
Ako dete tada zna da njegov trud ima vrednost, lakše će ustati i pokušati ponovo.
10. Nemojte od dece praviti male profesionalce
Deca nisu odrasli ljudi u malom telu.
Potrebni su im igra, druženje, slobodno vreme i pravo da budu deca.
Košarka treba da bude ozbiljna kada treba da bude ozbiljna, ali ne sme da izgubi svoju osnovnu stvar – da dete uživa u igri.
Ako dete počne da oseća da svaki trening predstavlja ispit, svaka utakmica procenu, a svaki promašaj razočaranje roditelja, vrlo lako može da izgubi ljubav prema sportu.
A najtužnije je kada dete napusti sport ne zato što ga ne voli, već zato što je pritisak postao veći od zadovoljstva.
11. Šta dete treba da vidi na tribinama?
Treba da vidi roditelja koji navija.
Koji bodri.
Koji poštuje protivnika.
Koji poštuje sudiju.
Koji poštuje trenera.
Koji ne vređa.
Koji ne viče uvrede.
Koji ne omalovažava tuđu decu.
Koji nakon poraza ne pravi tragediju.
I koji nakon pobede ne pravi od deteta heroja.
Jer sutra će opet biti novi trening.
Nova utakmica.
Nova greška.
Nova prilika.
12. Zapamtimo zašto smo ovde
Jednog dana ova deca će odrasti.
Neće zauvek imati 10, 11, 12 ili 13 godina.
Neće zauvek imati trenera koji ih usmerava.
Neće zauvek imati roditelja koji ih vozi na trening.
Neće zauvek igrati utakmice svake nedelje.
Ono što će poneti sa sobom jeste ono što su kroz sport naučili.
Da rade.
Da slušaju.
Da sarađuju.
Da poštuju druge.
Da podnesu poraz.
Da ne polete kada pobede.
Da ustanu kada padnu.
Da ne odustanu kada je teško.
Da budu deo ekipe.
Da prihvate odgovornost.
I možda je upravo to najveća medalja koju možemo da im damo.
Zato vas molimo – budite roditelji.
Budite njihova sigurnost.
Budite njihova podrška.
Budite ljudi kojima mogu da se vrate kada pogreše.
Nemojte im biti dodatni pritisak.
Nemojte kroz njih lečiti svoje komplekse, neostvarene ambicije ili stare sportske snove.
Nemojte od njihove utakmice praviti svoje takmičenje sa drugim roditeljima.
Nije važno da li je vaše dete najbolji igrač u sali. Važno je da jednog dana, kada odraste, bude dobar čovek.
Ako kroz košarku do toga dođe, onda smo svi zajedno pobedili.
I roditelji, i treneri, i deca.
